Zapušteni antifašizam
Dok intelektualci knjigama dokazuju da su patriote, deo navijača pokazuje nasiljem da su pravi Srbi, Hrvati ili Bošnjaci
Da li je savremeno nasilje navijača ideološke prirode ili je u pitanju obično huliganstvo? Da li su navijačke grupe izvan politike?
Nisu. Navijači jesu, doduše, po socijalnom poreklu šaroliki i u partijskom pogledu različito opredeljeni, ali njihov nasilni deo sklon je ekstremnoj desnici. Gde su joj izvori?
Najpre treba reći da to što je ksenofobično navijačko nasilje zarazno i što se širi kao virus jeste nerazdvojivo povezano sa širom celinom domaće dvadesetogodišnje prošlosti. Unutar ove celine treba razlikovati procese dužeg ili kraćeg ritma.
Najduži proces je svakako buđenje i normalizovanje nacionalizma i njegovo estetizovanje kao patriotizma. Ekstremizacija nacionalizma nije se slučajno podudarila sa uvođenjem političkog pluralizma.
Kod nas je pluralizam postao eksplozivan onda kada je dozvolio slobodu manipulacije masovnim etnocentričnim emocijama. Tito je oprezno mitingovao, Milošević i Drašković su bili hrabriji. Nisu se bojali razvezivanja čvora nekažnjivog nasilja.
"Desio se narod" postala je u Srbiji metafora najpotpunije demokratije. Nije to bila demokratija nego hilijazam u kom je slepa odbrana nacije postala centralni mehanizam samoopraštanja.
Sa njom su i kriminalci prali prošlost. Pluralistički nacionalizam se ispoljavao u raznim masovnim jurišima. Započela ga je levica organizujući mitinge 1988-1989, a kasnije ga je usavršavala desnica: od demonstracija opozicije devedesetih, preko oktobra 2000, paljenja američke ambasade 2008, pa do navijačkog nasilja 2009. Kod svih ovih doduše različito usmerenih protesta omladinu zahvaćenu krizom privlačila je nekažnjivost nasilja u gomili.
Banalno huliganstvo lako se politizovalo i ne uvek, ali je često neosetno prelazilo u ekstremno desničarenje. Nasilni navijači nisu levičari. Ne izvikuju Tita i Gevaru nego Mladića i Srebrenicu. Iako se šaroliko navijačko nasilje u gomili ne može svesti na jedinstveni praizvor i jednu ideologiju, ipak, ono nije ni toliko razliveno da bi bilo neobjašnjivo. Centrirano je oko desnog ekstremizama.
Da li ćemo kada smirimo navijače, konačno odahnuti? Nećemo. Desničarski ekstremizam je i dalje prisutan u raznim sferama i još se uspešno kostimira kao patriotizam. Ko su akteri ekstremne desnice?
To su: (1) ekstremno desničarske partije koje su se fašizovale u ratu, (2) idejni centar sačinjen od desničarskih intelektualaca koji neutralizuju i relativizuju fašizam tvrdeći da ga u nas nema, i (3) omladinska desnoekstremistička potkultura koju karakterišu šovinizam, rasizam i mržnja prema svemu što je etnički drugačije.
U ovoj mreži činilaca navijači su samo vrh ledenog brega. Premda su danas najbrutalniji, oni nisu i najodgovorniji, jer njihovo nasilje nije samostalno delo ideološki bezbojnih kavgadžija. Naprotiv, omladina dobro oseća ritam političke mode, prilagođava mu se i samo ekstremizuje službene vladajuće vrednosti.
Omladina je odmah shvatila da je šovinizam stvar prestiža, zatim da je nekažnjiv i da je zato poželjni okvir identiteta.
Dok intelektualci knjigama dokazuju da su patriote, deo navijača pokazuje nasiljem da su pravi Srbi, Hrvati ili Bošnjaci. Ali u ovom zamršenom kolopletu i višestruko posredovanom procesu ne utiče omladina na vremešne intelektualce nego je proces obrnut. Stariji formiraju "patriotizam" omladine.
Dakle, jasno je ko je odgovorniji. Šovinizam teče s vrha, a dole eksplodira. Onaj ko nasilne navijače svodi na dezorijentisane huligane greši možda i svesno. Tek uzgred ih neko naziva fašistima. Nisu navijači fašisti, ali su blizu fašizma.
A šta je sa antifašizmom? Vlast ga je odavno ispustila iz ruku, prihvatile su ga nevladine organizacije i autonomaši. Ne treba antifašizam konzervativcima, "patriotama", ni popovima. Ni liberalima.
Njihov kastrirani antifašizam skoro smo gledali u karnevalskom briselskom obliku na beogradskim ulicama. I to je skoro normalno. Zašto? Zato što onaj ko govori o demokratskom ili o dobrom nacionalizmu po pravilu ćuti o fašizmu.
Svuda gde je nacionalizam normalizovan Nedić je ,,srpska majka", a nasilni navijači su obični kriminalci. Ali nije tako. Nedić je bio profašistički kvisling, a veći deo "hordi zla" čine desni ekstremisti.
Da bi to bilo jasnije treba sistematski, a ne po potrebi, razvijati antifašističku agendu. Zašto se vlast seća antifašizma i izginulih crvenoarmejaca samo uoči dolaska Medvedeva, a ne koristi ga kao trajnu prevenciju protiv desnog ekstremizma?
Profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Todor Kuljić
