Sledbenici Musolinija prave zajedničku partiju
Lideri dve najjače desničarske stranke, premijer i predsednik skupštine, veruju da će ujedinjenjem svojih stranaka obezbediti dugotrajnu vladavinu desnice, ali i ispuniti sopstvene ambicije.
Italijanski premijer Silvio Berluskoni povukao je do sada najrizičniji potez u svojoj i ovako uzbudljivoj političkoj karijeri ujedinjavanjem svoje "Forca Italije" sa strankom naslednicom Musolinijevih crnokokšuljaša.
Nova stranka "Il Popolo dela Liberta" (Narod slobode) nastala je spajanjem Berluskonijeve partije sa post fašističkom "Aleancom nacionale" (Nacionalna alijansa), a Berluskoni, kojem je ovo već treći premijerski mandat, je u svom govoru obećao da će desnica vladati i u godinama koje dolaze.
Trodnevna proslava ujedinjavanja ove dve desničarske stranke koštala je tri miliona evra. Cilj ujedinjenja je stvaranje koherentne konzervativne političke stranke sa Berluskonijem kao nespornim liderom. Novi blok zamišljen je kao pandan Konzervativnoj partiji u Britaniji, Hrišćansko-demokratskoj uniji u Nemačkoj ili hrišćanskim demokratama koje su vladale posleratnom Italijom skoro pola veka.
Rizik je, međutim, veliki, jer bi ovakav plan mogao da ima i povratni udar po Berluskonija, pošto je Đanfranko Fini, ambiciozni lider "Nacionalne alijanse", ujedno i najveći premijerov rival.
Pošto se "Alijansa" prošle nedelje raspustila, pripremajući se za utapanje sa "Forca Italijom", neki od članova izrazili su strahovanje da će umesto ujedinjenja doći do utapanja kadrova i ideja "Alijanse" u Berluskonijevu stranku.
Sa druge strane, takođe, simpatizeri "Forca Italije" ocenjuju da je ova stranka potpuno zavisna od Berluskonija i da će, po njegovom odlasku, fašisti preuzeti dominantnu ulogu u bloku.
"Ja nisam besmrtan", priznao je prošle nedelje Berluskoni, čovek koji je nekoć sebe nazivao Hristom politike.
"Nacionalna alijansa" nastala je 1994. godine nakon raspuštanja "Italijanskog socijalnog pokreta - MSI", naslednika zakonom zabranjene Musolinijeve Fašističke partije. "Alijansa" je od tada potrošila mnogo vremena i energije kako bi se distancirala od ovakve prošlosti. Đanfranko Fini, koji je i sam nekada bio lider neofašističke omladine, pokušao je da uspostavi kontakte sa italijanskom jevrejskom zajednicom i opovrgao neke od sopstvenih ranijih izjava.
U tom smislu, Fini je u više navrata putovao u Izrael, osudio Musolinijeve antisemitske zakone iz 1938. godine i fotografisao se u muzeju holokausta i pred Zidom plača. Svoju politiku konstantno je pomerao od ekstremne desnice ka centru osuđujući diskriminaciju imigranata i pružajući ruku ne samo jevrejima, nego i muslimanima.
Upitan prošle nedelje da li i dalje misli da je Musolini bio "najveći državnik dvadesetog veka", što je izjavio 1994. godine, Fini je odgovorio da "ne". "Da i dalje tako mislim bio bih šizofreničar, s obzirom na sve što sam učinio u poslednjih petnaest godina", rekao je on. Na poslednjem kongresu "Alijanse" rekao je: "Prekinuli smo sa svojom prošlošću, jasno smo osudili istoriju Italije između dva rata".
Prema Finiju, novoformirana stranka biće partija "širokih pogleda kojoj će vrednosti desnice pružiti dodatnu inspiraciju". Ignjacio la Rusa, sadašnji ministar odbrane i jedan od lidera "Alijanse" uverio je članove svoje partije da njihove ideje "neće nestati".
Fini je na kongresu imao samo reči hvale na račun "Forca Italije", stranke koju je Berluskoni formirao 1994. godine kako bi popunio vakuum na političkoj sceni stvoren kolapsom Demohrišćanske stranke koju su uništili korupcionaški skandali.
Kako je Berluskoni rekao prošle nedelje, njegova stranka nije "meteor" koji se pojavio na nebu i koji će nestati, niti je "plastična" partija. Iza ovih reči krije se beskompromisna, dugoročna ambicija, a Fini je nedavno rekao da ne vidi razlog zbog kojeg Berluskoni ne bi, po isteku svog sadašnjeg četvorogodišnjeg mandata, postao predsednik Republike. Ovo bi Finiju oslobodilo put ka prestolu u novoformiranoj stranci a, verovatno, i ka premijerskoj fotelji.
Dosadašnju Finijevu stranku verovatno će napustiti tvrdokorni desničari koji odbacuju skretanje ka centru i koji će se pridružiti ili formirati sopstvene ekstremno desne pokrete. Fini, takođe mora računati i na probleme koje mu može napraviti otvoreno ksenofobna "Severna liga", treća članica sadašnje vladajuće koalicije koja se neće utopiti u novu stranku i koja će privući određeni broj pripadnika "Nacionalne alijanse" razočaranih u Finija.
Alesandra Musolini, dučeova unuka, najavila je da će se priključiti novoj stranci, ali se još odavno distancirala od Finija.
Finijeva glavna prepreka, međutim, ostaje Berluskoni. Premijer je populista, vešt političar i čovek koji zna kako da preživi i da se bori, iza kojeg stoji ogromna medijska imperija i koji je sebi obezbedio imunitet od suda zbog optužbi za korupciju.
Ozbiljan problem Finiju predstavljaju i mlađi lideri "Forca Italije", među kojima je Anđelino Alfano, sadašnji ministar pravde i potencijalni naslednik Berluskonija.
Ukoliko Berluskoni uspe da kroz parlament progura predlog ustavnih promena koje predviđaju direktni izbor predsednika, a ne kao do sada da ga imenuje skupština, to bi mu na toj funkciji moglo dati veća ovlašćenja, poput francuskog ili američkog modela, to bi mu obezbedilo sklanjanje rivala Finija na stranu za čitav niz godina.
Dučeovi potomci
"Movimento socijale italijano" (MSI) formirali su 1946. godine sledbenici Benita Musolinija. Prvi put je na izbore izašao 1948. godine i osvojio šest mesta u parlamentu. Od pedesetih do ranihi sedamdesetih godina u proseku je imao 25 poslanika u skupštini. Kada je MSI 1960. godine pristupio koalicionoj vladi sa Demohrišćanima, izbili su neredi koji su doveli do pada vlade. Partija je 1983. godine osvojila 42 mandata u skupštini, a Đanfranko Fini je za njenog lidera izabran četiri godine kasnije, 1987. MSI je 1994. godine promenio ime u "Alieanca nacionale". Iste godine su prvi put došli na vlast, osvojivši 13,5 odsto glasova i šest ministarskih mesta pošto su se udružili sa dve stranke desnog centra. Ova koalicija bila je kratkog daha, a "Alieanca" se na vlast vratila 2001. godine, kada je Fini imenovan za potpredsednika vlade.
Dučeovi sledbenici
Umivanje jednog fašiste
Sadašnji predsednik skupštine i bivši šef italijanske diplomatije i potpredsednik vlade, Đanfranko Fini rođen je 1952. godine u Bolonji. Po sopstvenom priznanju, za politiku se zainteresovao prvi put sa 16 godina, pošto je odgledao film "Zelene beretke" sa Džon Vejnom u glavnoj ulozi. Za narodnog poslanika prvi put je izabran 1983. godine kao član MSI. Od decembra 1987. do januara 1990. i od jula 1991. do januara 1995. bio je nacionalni sekretar partije i na ovoj funkciji je MSI uspostavio kao jasno profašističku partiju. Iz tog perioda čuvene su mu izjave poput:
- Dragi drugovi, MSI traži svoje pravo da se poziva na fašizam (1988). - Mi smo fašisti, naslednici fašizma (1991). - I posle skoro pola veka, fašizam je živ (1992). - Postoje periodi u kojim sloboda nije ključna vrednost (1994). - Musolini je bio najveći italijanski državnik 20. veka (1994). - Fašizam ima tradiciju časnosti, korektnosti i dobre vladavine (1994). Kako se približavao kraj devedesetih godina prošlog veka, počeo je postepeno da udaljava MSI od neofašističke ideologije ka konzervativizmu. Neki od istaknutih članova je napustilo stranku, ali je većina ostala. Fini je 1994. godine konačno rasformirao MSI i članstvo ujedinio sa konzervativnim elementima raspuštene Demohrišćanske stranke u okviru "Nacionalne alijanse".
Za lidera novog bloka izabran je januara 1995. godine. U koaliciji sa "Forca Italijom" bio je nakon izbora 1994. i 2001. godine. Potpredsednik vlade postao je 2001, a šef diplomatije 2004. godine. Posle izbora održanih aprila prošle godine izabran je za predsednika skupštine.
