Sociolog Maks Veber je, želeći da objasni "duh kapitalizma", tumačio ulogu koju imaju samopregorni rad, štednja i sticanje bogatstva među protestantima. Za protestante je, veli Veber, rad bio mnogo više od pukog zanimanja - on je za njih bio "poziv" ili dužnost, odnosno imao je snažnu etičku dimenziju. Bilo je moralno (i čak "bogougodno") puno raditi, štedeti, sticati dobara i novca za ove "prve kapitaliste", skromne, štedljive i vredne ljude u crnom koje poznajemo sa slika flamanskih umetnika. Veber obraća pažnju i na jezički nivo analize, navodeći da je biblijsku reč "posao" Luter preveo rečju "poziv" (Beruf, calling), koja u sebi nedvosmisleno sadrži izvestan etički momenat.

Veberova analiza značenja reči "poziv" može odlično poslužiti u analizi još jednog fenomena: antifašizma. Jer, antifašizam se neretko posmatra samo kao političko-ideološki program koji je više ili manje istorijski anahron, pri čemu se namerno ili slučajno ispušta izvesna etička dimenzija. A antifašizam je nužno shvatiti kao veberovski etički "poziv", odnosno moralnu dužnost, i kao najmanji ali neophodni zajednički projekat dobrih ljudi svih političkih ili ideoloških uverenja.

Devetog maja ranije je obeležavan Dan pobede nad fašizmom. Pre nekoliko godina taj datum je pomalo neprimereno proglašen Danom Evrope i podsećanjem na potpisivanje ujediniteljskog dokumenta. Uprkos sjajnoj ideji o kafanskoj proslavi dotičnog, ružnjikavo se prenebreže činjenica da bez Dana pobede te Evrope ne bi ni bilo. Nažalost, usled hladnoratovskih i ideoloških sukoba Zapada i Istoka stravične žrtve Sovjeta neretko bivaju relativizovane zbog toga što su ti vojnici, smatra se, imali prišivke pogrešne boje i oblika na svojim šapkama. A u Srbiji Dan pobede biva obeležen od strane izaslanika & predstavnika, isuviše ceremonijalno, latentno poručujući da je sa fašizmima odavno završeno i da ovo radimo više zbog navike i slikanja nego iz uverenja. I to rade ljudi koji se igraju kontinuiteta sa onima čiji je antifašizam više nego sporan.

A istina je ta da su antifašizam "kao poziv" i jedan Vili Brant potrebni Srbiji. Jer, ogromna je i opasna zabluda kako je s fašizmom završeno i kako se njime imaju baviti istoričari. Nije (toliko) reč o zabludi, zato što i danas nesumnjivo postoje otvorene (neo)fašističke i (neo)nacističke grupacije koje i dalje odnose živote mahom imigranata po Evropi i Rusiji, ili zato što je Srbija na kratko ukapirala da u njoj bujaju srbofilsko-patriotske organizacije koje pored tri prsta salutiraju i sa Zieg Heil. Pre je reč je o trajnosti, univerzalnosti i stalnoj opasnosti (od) dopadljive ideje o sopstvenom većem značaju u poređenju sa nekim drugim, a na osnovu kategorija koje nismo sami odabrali. Nazivanje tih desnoekstremističkih ideja fašističkim značajno je i potrebno, pošto osim ispravne analogije sa idejama promovisanim u Nemačkoj i Italiji sredinom veka, ovo ime i etiketa podsećaju i upozoravaju na to šta je konačan ishod takvih ideja: Aušvic.

Takozvana tranziciona društva su posebno prijemčiva za ove ideje, pa rasizam po Slovačkoj, Poljskoj, Istočkoj Nemačkoj, kao i brutalni neonacizam po Rusiji ne treba da čude. Kao ni vrišteće zastrašujući istorijski revizionizam i relativizacija antifašizma u Srbiji. Politički, ekonomski i socijalni kontekst tranzicionih društava mahom je funkcionalno sličan situaciji u kojoj se nalazila Vajmarska Nemačka neposredno pred dolazak nacista na vlast. Masovni populistički pokreti koji nude laka rešenja za teške probleme, istovremeno igrajući na dodvoravajuću kartu nacionalnog i patriotskog ponosa, prijemčivi su za ljude zbunjene haosom koji im se dešava.

Pastor Martin Nejmoler, prvobitni simpatizer, a potonji kritičar nacista (usled čega biva poslan u Dahau), poznat je po jednoj odličnoj misli. On, naime, nabraja kako se nije bunio kada su nacisti u zatvore i kampove odvodili homoseksualce, jer nije bio homoseksulac, kako se nije bunio kada su odvodili komuniste, jer nije bio komunista. Takođe je ćutao i kada je reč bila o Romima i Jevrejima. A, kaže Nejmoler, "kada su došli po mene, više niko nije ostao da se buni". Iz ovih razloga, antifašizam mora biti politički stav i pobuna svih onih inače različitih ljudi, čak i kada sami nisu direktno ugroženi. Da ne bismo doveli sebe do situacije da neće biti nikoga da digne glas kada bude "došlo po nas", nužno je shvatiti antifašizam kao moralni "poziv". Imajući u vidu ispravnu misao da zlo pobeđuje kada dobri ljudi ne urade ništa, moralna je obaveza svih ljudi koji sebe smatraju dobrima da se aktivno bave ovim pitanjima i da budu osetljivi na njih. Odlična ilustracija je singl "Enough is Enough (Kick it Over)" benda Chumbawamba iz 2000. čiji stih "The Nazis changed but they never went away" upozorava i obavezuje.

Aleksej Kišjuhas

izvor: "Danas